"Oni su moja muka, a ne ja njihova": Srđan Valjarević stavio tačku na sagu o Fricu i Dobrili
U punoj knjižari Delfi SKC 17. marta predstavljen je „Roman o agoniji i vedrini“ pisca Srđana Valjarevića, poslednji deo sage o Fricu i Dobrili. Pored autora, o knjizi su govorili i prof. dr Goran Korunović, književni kritičar i pisac, i Dejan Mihailović, urednik, a specijalni gost bio je glumac Boris Isaković u ulozi Frica.
Urednik Dejan Mihailović podelio je na početku svoje utiske o poslednjem delu ove sage.
"S ovim najnovijim romanom o jednoj neurasteničnoj i izluđenoj porodici završava se saga o Fricu i Dobrili, bračnom paru sa Konjarnika, koju je Valjarević počeo krajem devedesetih godina prošlog veka u pričama o Gojku i Dobrili, običnim malim ljudima, u kojima smo prepoznavali crte i tonove vedrine usred agonije društva i zatrovanog okruženja toga vremena. Pa su se oni onda, kao i hiljade drugih nezadovoljnika, iselili iz zemlje i tek se nedavno vratili u Srbiju, Gojko sada kao Fric, čije je ime uzeo iz ljubavi prema filmovima reditelja Frica Langa.
Nastavio je da posmatra i komentariše poremećni svet stare domovine, shvatajući polako, kako kaže sâm Narator, da će svih 90 posto teških nacionalista naguranih u jednu državu, plus 5 posto nesigurnih u sebe, što je zajedno 95 posto građana koji bi da se jednog jutra probude u pristojnoj sredini, doživeti još jednu promašenu godinu. I tako, iz promašene godine u promašenu godinu, pratili smo i doživljaje njihovih najbližih komšija i poznanika, Profesora filozofije, Kineza Lija, Poštara, Fricovog i Dobrilinog sina Matu i drugih, dok se najzad u njihov život nije umešao sâm Narator.
U domaćoj književnosti ova porodična saga ima svoje pretke i srodnike, što nije neobičan ni redak slučaj; recimo, u romanu ‘Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji’ Bore Ćosića ili u ‘Bilježnici Robija K.’ Viktora Ivančića, gde je porodica poslužila kao fabula za sižejno oblikovanje sasvim originalnog i satiričnog otklona od stvarnosti, vremena i ambijenta u kojima se radnja odigrava. Kod Valjarevića se posebno apsurd, osećanje beketovske teskobe, gotovo nadrealna atmosfera nadvijaju nad njegovim junacima, ali tu atmosferu čine uzbudljivom i pitkom humor i optimizam tamo gde ih ne bismo očekivali, pogotovo ne u današnje vreme. I to je ono što ovu prvorazrednu, urbanu prozu čini jedinstvenom i trajnom.
Pisan najpre u nastavcima, kao i prethodna tri, ovaj četvrti i poslednji deo vedre literarne hronike o posrnuću jedne porodice i društva ima sve odlike zasebnog romana, jer je sa Naratorom posebno i originalno uobličena priča o odnosu pisca i njegovih junaka: kako se ona završila, zašto su Naratora njegovi likovi toliko izludeli da je skoro završio na psihijatriji i da li književni junaci mogu da spasu svog pisca, kao što on može da spase njih. A to ćemo prepustiti čitaocu da prosudi", rekao je urednik, osvrnuvši se i na svoju saradnju sa Valjarevićem.
"Srđan i ja smo se upoznali 2019. i uskoro je on počeo da objavljuje svoje nastavke Frica i Dobrile. Gotovo uopšte nisam imao intervencije u njegovim knjigama, osim možda u ovoj tetralogiji, jer su to tekstovi nastajali u novinama, pa je određene aktuelne događaje bilo neophodno ukloniti za potrebe romana. To je bila saradnja u kojoj sam zaista uživao. Srđan je kao pisac zahvalan za sve urednike i ta prijateljska saradnja će se nastaviti."
Prof. dr Goran Korunović pričao je o "Romanu o agoniji i vedrini" iz ličnog ugla, priznavši da je Valjarevića uzbudljivo čitati.
"Dok sam čitao ovu knjigu, ali i njegova ranija dela, nametnulo mi se pitanje zašto ljudi vole njegovu književnost. Ima pisaca koji su voljeni, mnogi su mrtvi, ali ovde imamo živog pisca, koji je voljen. To nije samo moje mišljenje, to je nešto što prožima javno mnjenje. Ima kod nas stvarno sjajnih pisaca, ali nemaju tu vrstu određene emocije u samoj čitalačkoj publici. O tome sam razmišljao, vratio se njegovim ranijim knjigama i došao do jednog – ne stava i mišljenja – nego više do osećanja, a to je da se u njegovim tekstovima vidi dvosmerna ljubav – prema literaturi i prema životu.
Ovde se citati drugih pisaca uvode sa strašću i ljubavlju. Zatim, vrlo malo pisaca može u svom stilu upotrebiti reči predivno, ili sjajno, ili čudesno, a da u tekstu to ne smeta. U nekom drugom tekstu savremene proze odmah se zapitamo – koji glas to govori, otkud takvo određenje, da li je to neka vrsta patosa... Ovde to funkcioniše, i to od prve knjige ‘List na korici hleba’, gde na kraju pripovedač sedi i kuca, postaje pisac, menja svoj identitet, do ove knjige, gde u stvari kao da se najavljuje neka nova faza u stvaralaštvu. Meni je to osnovna stvar. Pisci koje Valjarević bira, kao što su Muzil, Bernhard, Hamsun, nisu laki pisci, ali su oni kod kojih takođe imate jedan slojevit i složen oblik života", rekao je Korunović, ističući to da je Valjarević pisac od autoriteta, jer ljudi godinama upijaju njegov pogled na svet i svaki put kad se pojavi njegova nova knjiga, krenu da vide šta u njoj ima.
Glumac Boris Isaković je otkrio otkud on u priči o Fricu i Dobrili.
"Krenulo je vrlo jednostavno. Moja supruga, glumica Jasna Đuričić, došla je do prve knjige. Sećam se da sam ja čitao kolumnu, ali onda sam naišao i na knjigu i nas dvoje smo krenuli, kao što to obično radimo jer nismo zadovoljni institucionalnim pozorištem, da sami kod kuće čitamo i jedno drugom pravimo pozorište. I tako smo uradili i sa Fricom i Dobrilom. I prosto se nametalo samo od sebe da bi ova priča mogla da se ekranizuje. Dok sam birao koje odlomke ću pročitati, imao sam problem kako da vam ne otkrijem sve, jer je ovde dramaturški već sve postavljeno za film ili seriju, nema nikakvog problema da se to uradi, sem novca koji treba prikupiti. E tako je krenulo i onda sam došao do Srđanovog broja, našli smo se i on je rekao da bi vrlo rado da vidi takvu seriju sa nama u ulogama."
Srđan Valjarević je ispričao da mu je odgovarala navika provođenja vremena sa Fricom i Dobrilom, ali da je na kraju morao da završi njihovi priču u korist novog romana.
"Ne mogu da pišem dve proze istovremeno, tako da sam Naratora uveo u priču kako bih se poigrao, jer sve vreme sam se inače igrao i sa likovima, i sa tekstom, i sa jezikom, pa sam se poigrao i sa tim. Kad su se jedni drugima smučili, a meni pogotovo, zašto se onda i ja ne bih pojavio kao lik u svemu tome i podelio sa njima svoju muku. Oni su moja muka, a ne ja njihova. Tako da sve to kad se zameša ovako, niko živi ne može da prepriča šta sam ja sada rekao, pa onda možete misliti kako je meni bilo poslednjih pet godina. Zato je sada tu Boris. Obično se svi pitaju da li sam svoje likove nekako zamišljao. Ni u jednoj od četiri knjige nema opisa kako oni izgledaju, prosto su bila potrebna samo imena da bih mogao da pišem o njima", ispričao je Srđan Valjarević, dodajući i to da nije skroz isključeno da jednog dana bude nastavka priče o Fricu i Dobrili, ako mu bude dosadno u penziji.
Nadovezujući se na priču o tome da likovi u romanu nisu fizički opisani, profesor Goran Korunović je istakao još jednu posebnost ove knjige.
"Drugačijom je čini upravo to što mi likove neopisane u fizičkom smislu vrlo intenzivno doživljavamo. Oni nisu samo jedan koncept u službi neke narativne igre, već se pisac vraća onom porivu gde je najveći i gde je stekao jednu vrstu autoriteta, a to je slikanje emotivnog života tih likova. Mnogo je interesantno da, kad uvodi sebe u priču, ulazi u emotivni odnos sa nečim što je iskustveni koncept, književni lik, koji pritom fizički nije preciziran. S te strane je zanimljivo da nešto što je konceptualna stvar, već primenjivana u tradiciji, ovde dobija emotivnu dimenziju. A na pitanje kako to da je u ovom romanu sve moguće? Pa, i u romanu koji je realistički stvari su iščašene, jer vi slikate svet koji je u osnovi neka vrsta fantazije, imaginacije. To što se ovde svašta može dogoditi je odraz te vedrine i ljubavi prema životu koja izbija kod Valjarevića i tamo gde je život patnja. To je je ono što postoji u njegovom stvaralaštvu – ta volja da se živi. Ko god ima neko vrstu iskustva pisanja fikcije, poezije i proze, zna da je to iskustvo neverovatnog zadovoljstva i patnje. Ono što proživljava Narator, prepoznavao sam iz svog rakursa iz daljine, ali teško da posoji veći užitak nego kada uđete u jezik i sutuacije, taj rad mašte je neverovatan užitak, a stvaralaštva teško da ima bez patnje. Pred praznim papirom su sve opcije otvorene. Postoje pisci kojima je pisanje identitet, ali pisanje kao egzistencijalna pozicija, to je ono što sam prepoznao kod Valjarevića. I Narator je književni lik. I on je neka vrsta konstrukta. Dobar pisac radi po onome što je žila. Ako nema nešto organsko u sebi, što podseća na živu tvar, knjiga može da bude odlično napisana, ali to nije živa literatura. Ono što traje je kad književnost ima organski kvalitet, kad je na neki način skopčana sa životom."
Promocija romana Srđana Valjarevića
I Srđan se složio da je pisanje neminovno i igra i uživanje, ali i muka kada si pred praznim listom papira.
"Ali meni je igra na prvom mestu. Direktno iz života sam uzeo jednu scenu. Našao sam se u jednoj glupoj situaciji da sam otišao na letovanje i umirao od dosade i onda sam među prste desne noge uglavio flomaster, i pisao na blokčetu ‘Pozdrav s mora’ i to slao prijateljima. Dao sam sve od sebe da to može da se pročita i odmah mi je palo na pamet, kad sam to uradio u dokolici, zašto ne bih napisao tekst o tome. Te stvari se prožimaju. Život i pisanje idu uporedo. Kada se neko odluči za ovaj poziv, prosto je to tako, sve stvari iz života mogu da se na ovaj ili onaj način iskoriste."
"Roman o agoniji i vedrini" možete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
Bonus video: Boris Isaković o novoj ulozi